Школска слава – Савиндан
У четвртак, 27. јануара 2022. године Основна школа ,,Свети Сава“ обележила је школску славу Савиндан. Наш колега, учитељ Радивоје Милановић, тог дана је свечано испраћен у заслужену пензију. Пожелели смо му дуго здравље и срећу, а он је обећао да ће нас још дуго посећивати. У то име уручена му је слика нашег наставника Радомира Ђукановића као поклон за предан рад и залагање.
Интервју – Радивоје Милановић
Сећате ли се Ваших почетака?
Веома радо се сећам мог почетка рада у ИО ОШ ,,Рајак Павићевић“ у Јагоштици. Био је то 1. октобар 1988. године. Неподељена школа са 14 ученика у сва четири разреда. Било је изузетно тешко у почетку, али временом се стекне искуство.
У Јагоштици см упознао своју највећу љубав – данашњу супругу. За време ,,учитељовања“ добио сам три највећа дара од Бога – супругу Лазарију и ћерке Данијелу и Мирјану.
Шта је то што је утицло на Вас да се определите за овакав један племенит позив?
Мислим да је то судбина јер верујем у њу. Укратко ћу Вам објаснити. У то време када сам ја био дете углавном су родитељи одређивали којим послом ће се ко бавити. Мој отац је био при ставу да завршим неки занат да бих могао што пре да се запослим. Ја сам хтео гимназију језичког смера због страних језика. Отац ме онда уписао у данашњу техничку школу. Завршио сам за металостругара. Будући да сам био веома добар из енглеског језика, жеља ми је била да упишем Филолошки факултет. Покушао сам у Новом Саду, полагао пријемни испит, али нисам прошао. Распитао сам се шта може да се студира у Ужицу и изабрао сам Педагошку академију. Потом сам морао да полажем класификациони испит из стручних предмета које нисам имао у школи. Прошао сам већ у првом покушају и уписао се. Мој отац није могао да верује, али му се ипак свидело што ћу бити учитељ. Када сам завршио Педагошку академију, већини мојих комшија и пријатеља је било драго што ће њихов комшија бити учитељ.
Сматрате ли да је некада било лакше радити са децом него што је то данас случај?
Сматрам да је данас много лакше радити будући да су школе данас знатно опремљеније савременим наставним средствима и изворима знања. Деведесетих година је било много теже радити због ратних дешавања и хиперинфлације 1993/94. године. Тада смо морали самостално да импровизујемо и правимо наставна средства за учионицу. Такође, била је изузетно лоша материјална ситуација родитеља и већине учитеља и наставника.
Како Ви видите данашњи систем образовања и васпитања деце?
Ниједан систем до сада није био савршен. Тако ни овај сада. Ви данас имате одличне услове за рад. Учеионице су вам опремљене савременим наставним средствима. Самим тим, данас је много лакше бити учитељ, будући да су различити извори знања свима доступни. Искрено, жао ми је што ми се није пружила шанса да радим у тако опремљеној учионици.
Да ли сте задовољни оним што сте пружили Вашим ученицима?
Углавном јесам, али увек се може више и треба стремити ка томе. Радио сам у различитим условима, покушавао да се прилагодим, али није увек све било савршено.
По чему ћете највише памтити време проведено у школи?
Ух! Учитељски живот је веома буран. Још ако радиш у више школа у различитим срединма. Сигурно бих могао написати књигу. Ипак, нешто што ћу увек памтити јесте следећи догађај. Наиме, 1995. године био сам учитељ у ИО ОШ ,,Свети Сава“ у Рачи. Трајао је упис ученика у први разред. Постојао је ученик који није комуницирао са педијатром, педагогом, ни са мном. На свако питање би одговарао климањем главом, родитељи су тврдили да потпуно нормлно разговара са њима и ни са ким више. То је била социјално веома угрожена породица. Имали су још два сина са посебним потребама. Педијатар није желео том дечаку да изда уверење за редовну наставу, али сам га ја замолио да то учини јер сам сматрао да ће се дечак социјализовати временом приликом свакодневног дружења са децом. Тако је и било. Дечака је мајка свакодневно доводила у школу и одводила из исте, а он је мирно седео у првој клупи и пажљиво пратио наставу. Није имао никакав страх, а одговоре на питања је и даље давао само климањем главе. Прве седмице је избегавао игру, стајао је по страни и пажљиво посматрао. Већ друге седмице је почео да се смеје и да се укључује у игру. Треће седмице, за време великог одмора, деца су улетела у зборноицу и узвикнула: ,,Учитељу, учитељу, Милутин је проговорио!“ То је била неописива радост за све нас. Од тога дана Милутин се понашао као и свако друго дете. Скоро см га видео, прави делија, каже да се оженио и има двоје деце.
Шта сматрате да је Ваш највећи животни успех?
За мене је највећи успех у животу стећи и очувати сложну и културну породицу. Због тога сам веома поносан на своју. Такође, сматрам да је веили успех и када те сопствена деца и бивши ученици надмше у образовању. У томе се огледа мој рад са њима.
Како се осећате у заслуженој пензији?
Било је веома необично у септембру кад је почела нова школска година. Ипак, човек се лако навикне. Из дана у дан сам све опуштенији. Нема превише стреса и свакодневних обавеза. Сада уживам у читању занимљивих књига и дружењу са пријатељима из детињства. Чак се и рекреативно бавим спортом.
Да ли Вам недостају Ваши ученици, колеге и школа?
Да, свакако! Сви ми недостају, али највише ученици. Деца су смисао живота! Највише ме обрадује сусрет са некима од њих. Понекад прошетам до школе, а преко друштвених мрежа помно пратим сва дешавања у истој.
Каква је Ваша порука за младе учитеље који тек почињу да се баве овим послом?
Драге колеге, изабрали сте племенито и најлепше могуће занимање. Радите са пуно ентузијазма и љубави. Дајте свој максимум у образовању и васпитању деце. Дружите се са колегма што чешће. Не долазите у конфликте са њима јер радни век брзо пролети.
Каква је Ваша порука за све ,,Светосавце“?
Следите Савин пут! Била ми је част што сам био учитељ у школи која носи његово велико име. Овим путем бих још поручио свим пензионерима наше школе да редовно долазе на Савиндан да се дружимо.
